Sedim u polumraku sobe i ponovo prebiram po glavi. Čačkam po mislima i sećanjima pokušavam da smirim moje podstanarke u glavi…da oživim neku vedru misao Ali ne uspevam….

Ali znam da su opet tu moje najbolje drugarice – brige. Uvek su tu. Ne dođu baš sve uvek u istom broju. Ali ima onih koje su stalno gosti…kao da su se odomaćile…

Sedim tu u tišini, a one su oko mene i međusobno razgovaraju. Pričaju glasno i počinju da viču sve u glas…i sve su glasnije…i sve je veća gužva od uzburkanih misli…  a ja  pokušavam da se smirim, da se udaljim od te galame..i hodam polako, a pa sve brže i brže i na kraju počinjem da trčim. I opet dolazim do same ivice litice.

Kada njihovi glasovi prerastu u jednu sveopštu dreku, ja samo načinim još jedan korak u prazno, u ponor…i padam…padam….i osećam mučninu, strah, beznađe…ruke i noge mi se znoje i grče, teško plitko i  dišem, a usta su mi suva…imam vrtoglavicu koja okreće ceo moj svet u pakleni krug. I sve postaje sve intezivnije, kako pad traje i traje, sve do momenta kada mislim da je kraj, da će mi srce iskočiti iz grudi i kada će preskočiti poslednji put.

Tada znam da je užasan kraj stigao. I da nema nazad. I da nema kraja. Još samo delić sekunde me deli do kraja mog pada, do trenutka kada ću udariti telom o dno i zauvek nestati.

Da li Vam ovo zvuči poznato?

Da, to je anksioznost u svom najgorem mogućem obliku.

A šta je to ustvari anksioznost? Ta strašna reč, teška i ponekad neizdrživa….toliko često korišćenja u poslednje  vreme….

Postoje mnoge definicije, i neću Vas danas gnjaviti time, ali sve se svodi uglavnom na jedno :

Ansioznost je emocija lebdećeg straha, koja može biti normalna usled nekog uzbuđenja koje je proizvod spoljašnih okolnosti, kao što je neizvesnost usled dobijanja posla ili straha od polaganja ispita ili pak izlaska sa momkom….Dakle, to je normalno osećanje uznemirenosti koje čovek može povremeno da oseti. Ali, pored ove postoji i patološka anksioznost koja nastaje usled potpuno iracionalnih razloga koji mogu biti produkt naših nesvesnih obrazaca, konflikata ili pak drugih razloga.

Ona tada  postaje problem…. kada počne da nam ometa svakodnevnu funkcionalnost.

Ali nećemo se danas ovde baviti još jednim naučno psihološkim razglabanjem o vrstama i simptomima anksioznosti. Nema potrebe za tim, jer je to već bezbroj puta napisano u mnogim tekstovima ljudi, stručnijih od mene.

Ono što je najbitnije u celom ovom problemu je da želimo da prestanemo da se osećamo onako kako se osećamo…da prestanemo da osećamo sve one manifestacije iracionalne anksioznosti.

Želimo da se sve bure u nama  umire u trenutku kada nas taj talas preplavljuje i kada mislimo da će potpuno da nas potopi i odvuče na samo dno. Ili kada osećate da ste primorani da učinite taj jedan najopasniji korak u prazno, u ponor, baš onako kako ga ja doživljavam.

Razmišljala sam šta je to što je hrani toliko, dok ne naraste i ne postane jedna aždaja koja me samo proguta. I shvatila sam da je to strah. Strah koji je prisutan u skoro svakom trenutku mog postojanja, strah  da će se anksioznost javiti čak i onda kada je nema. Vremenom polako postajem zavisna od straha, kao nekakav „anksiozni narkoman“…kada strah postaje navika, vrlo ružna i ometajuća navika koja te  onemogući da budeš prisutna u potpunosti u mnogim važnim trenucima svog života.

Strah postaje potreba, postaje hrana koja prosto hrani moj anskiozni poremećaj. I on raste i širi se…

Naravno, nije ovo bilo neko epohalno otkriće. Ali je saznanje o stalnoj prisutnosti straha za mene, bio prvi polu korak u borbi sa anksioznošću. Bilo je to prvo prihvatanje koje sam iskusila u ovoj trci na duge staze. Prihvatanje…jedno moje malo, veliko čudo.

Prihvatanje je ustvari bolan proces. Prihvatanje nije lako, ali je  zapravo vrlo jednostavno. Prihvatanje je početak bitke sa strahom. Namerno kažem bitke, jer prepoznavanje nadolazećeg straha i svega  što on sa sobom nosi, je samo jedna, prva bitka u ratu protiv anskioznosti.

Prihvatanje je dovelo do prepoznavanja, pa i do prepuštanja da osetim emociju straha, ali da ne pobegnem. Jer ne kaže se bez razloga  da hrabrost nije odsustvo straha, već ostajanje i borba uprkos strahu.

I tako sam u toj borbi počela polako da dopuštam da talas straha dođe, da ga posmatram kako dolazi, prepustim se sa svesnom spoznajom da će proći, da ću se uspraviti, da ću disati, da će proći.

I to se i počelo događati, polako…postepeno.

Ali nekad ne možete preživeti ovaj trenutak sami, bez pomoći.

Često nam je potreban vodič koji  će nas usmeriti  na put, da bismo posle mogli sami da koračamo…neka ruka koja će nas povesti kroz mrak straha.

Ta ruka može biti rekonektivno isceljivanje.

Meni je to bila ruka, koja me je polako, obazrivo i postepeno izvela na moj put, na kome sada koračam sama. A ono što je najbolje od svega je da znam da je ta ruka još uvek tu, iza mene, u mraku koji polako ostavljam iza sebe, da me podigne i da mi oslonac kada izgubim snagu.

Jer rekonektivno isceljvanje   nije nikakvo čudo (mada meni jeste bilo), već energija koja omogućava Vašu ravnotežu na svim poljima, briše sve blokade, i svesne i nesvesne, i na taj način Vam omogućava da hodate svojom stazom slobode, sigurnosti I lakoće.

To je energija koju terapeut sprovodi do Vas. Daje Vam potrebnu snagu da preskočite sve prepreke na putu kojim idete.

U ovoj borbi, koja je konstantna I traje ceo život, može posebno da Vam pomogne  lična rekonekcija, koja se radi samo jednom u životu,deluje kao kad ste pod terapijom…a sa Vama ostaje zauvek.

Meni je pomogla…može da pomogne I Vama.

Pitajte, pišite, javite se, ne stidite se…saznajte….konsultacije sa Tanjom su besplatne. Saslušaće Vas saosećajno I posvećeno…a ponekad je i samo to dovoljno da se osećate bolje, da dobijete snagu da preduzmete sledeći korak u borbi sa onim što kontroliše Vaš život.

Ne dozvolite da Vas jedna aždaja iz mraka sputava i proguta. Pustite sve ono najbolje u Vama da se oslobodi I da poleti.