Kada se svaki deo mog života urušio i kada sam mislila da ne mogu više napraviti nijedan jedini korak od bolova, koji su me mučili neprekidno, od jedne divne Saške  koja je ušla u moj život preko svog newslettera ( moje učiteljice na copy radionici) sam čula za tebe i rekonektivno isceljivanje.

Bilo je nedeljno veče, sedela sam na podu i trpela bolove u nogama, kukovima, leđima, i mislila i osećala se potpuno beznadežno i očajno, i kako ne želim da sutra svane još jedan ponedeljak u kome moram da ustanem iz kreveta i odem na posao.Ustvari nisam uopšte više želela da ustanem iz kreveta jer me je bolelo telo, ali duša. Otvorila sam tvoj profil na instangramu i rešila sam da ti napišem poruku. Neverovatno  brzo, skoro odmah, si mi odgovorila.

Pisala si mi i jednostavno i lako sve mi objasnila. I uspela si   da me uveriš da treba da probam, jer ništa loše ne može da se desi, naprotiv. A probala sam svašta…od meditacije, joge, molitve,tetha healinga,reikija, afirmacija i vizuelizacija i još svašta nešto.. Ali ti si uspela i da napraviš čudo. Čudo za mene, za moje telo i moju dušu i moj um. I baš me briga šta ko kaže ili misli o rekonekciji, za mene je to pravo pravcijato čudo.

Napisala si mi :“ Kad se spremš za spavanje samo mi javi da mogu počenm tretman“ i tako i bi…Udobno sam se smestila i legla u krevet, a ti si otpočela svoje čudo. Ne sećam se kraja seanse, zaspala sam. Ali zato sam ujutro  doživela iznenađenje. Tačnije rečeno šok i nevericu da je to moguće. Probudila sam se i obazrivo pokušala da ustanem, baš onako kako sam to radila mesecima i godinama, u strahu da će me preplaviti bol pri najmanjem pokretu.

Ali, kao što rekoh, desilo se čudo. Pravo pravcijato. Ustala sam iz kreveta i nije me zabolelo ništa. Nisam mogla da verujem! Bol je prestao i ja sam napravila prve korake ka kupatilu bez bola u lumbalnom delu kičme. Bolela me jedino desna noga. Ali nakon dve nedelje i taj bol je jednog jutra samo nestao…iščileo iz mog tela…samo sam registrovala da me više ništa ne boli.

A onda su se dani nizali i sitnice koje sam obazrivo primećivala su polako postajale krupnice. Vraćala mi se snaga i energija da preživim dan. A onda se „preživljavanje“ pretvaralo u želju da ustanem, da radim, dišem, da se krećem, da mislim, da živim.

Bolje sam spavala, čvrsto, bez buđenja, bez ružnih snova, bez misli koje bi me potpuno paralisale odmah nakon buđenja. Jednostavno, polako, svaki dan je u mom telu bilo energije sve više, a u mislima jasnoće misli, fokusiranosti i usmerenosti. A u duši mir i spokoj….čitav dan.. i kad nešto nije išlo i kad su se javljali izazovi i prepreke. Samo apsolutno prihvatanje stvarnosti i hrabro i smireno nastavljanje dalje, kao da se baš sve odvija kako treba.

Nemojte mi verovati uopšte…. samo probajte…biće Vam to najbolja odluka u životu…i ništa se neće dogoditi samo od sebe, već ćete se jednostavno Vi dogoditi sebi.