Moje detinjstvo je.. pa bilo čudno. Sa ove vremenske distance, ne znam mogu li reći da je bilo nesrećno ili traumatično. Mada jesam to doživljavao tako , godinama.
Sada više ne znam da li ga mogu tako opisati. Jer kad teška vremena prođu, drugčije sagledavamo periode u svom životu.
Kada smo u školi, svako zadirkivanje i zezanje dece doživljavamo teško, a kad odrastemo sećamo se toga sa drugačijim osećajem. Kao da stavimo neke filtere na te slike koje žive u nama…baš kao za instangram.
Pokušavam biti realan.
Pokušavam prizvati u sećanje sve ono što sam tada osećao, sve što mi je tada prolazilo kroz glavu. A bilo je svega, zaista. Osećaji su bili snažni, možda i previše za jednog dečaka. A tek u glavi, misli, neprekidne misli…stalno su se smenjivale, kružile..ma pravi ringišpil. I zbog toga sam se stalno osećao nekako prezasićeno, umorno. Zbog toga se nisam ni previše druži.. Bio sam sam i zatvoren.
Život me je plašio. Obaveze su me plašile. Bio sam anskiozan, ćutljiv, pun strahova, pa i depresivan..
Roditelji nisu tu mnogo pomagali.
Majka, kao majka, bila je puna razumevanja i popustljiva prema meni. Ali dugoročno to nije bilo dobro za mene.
A otac…e to je već, posebna priča. Bio je oštar, kritičan i stalno je vršio pritisak da budem čvršći, da budem odlučniji, jači, da budem „muško“. Možete misliti kako se to samo odrazilo na moje samopouzdanje, ali i samopoštovanje.
Sve me je plašilo. Oko svega sam strahovao. Sve što sam radio moralo je da bude apsolutno savršeno, a pošto obično to nije bilo, šta više obično je rezultat svega bio potpuna katastrofa, uglavnom je sve ostajalo nezavršeno.
Tako sam malo po malo klizio u potpuno povlačenje od celog sveta, ali i u prokastrinaciju. Na kraju je i ono malo stvari koje sam voleo i umeo, postala takva muka i teret, da sam odbijao skoro sve osim da budem sam u svojoj sobi, potpuno u svom svetu mašte i snova.
Naravno da je sve ovo imalo odraza i na moje fizičko zdravlje i na moju fiziologiju.
Od malena sam imao alergije…bio sam alergičan na grinje, kućnu, prašinu, ujede insekata, neku hranu, polene trava i drveća…..na život….
Stalno me je boleo stomak…često sam imao dijareje i povraćao sam svaki put kada bi imao uzbuđenje oko nekakvih događaja ili izlazaka i kontakata sa ljudima.
Tako je prošlo detinjstvo…barem njegov veći deo. Tako je prolazila i rana mladost….
A onda se jednog dana okončalo i moje školovanje, kao poslednje utočište od svih zala ovoga sveta.
Kada sam diplomirao, moram sam da izađem napolje…u svet, među ljude…u život. Morao sam da tražim posao…još jedna neopisiva muka….nisam znao na koju stranu da krenem.
Opet me je obuzeo očaj, panika da jednostavno ne znam ni šta da radim, ni kuda da se okrenem…da neću umeti da živim kao odrastao i samostalan čovek. A imao sam mnoge talente i sposobnosti…samo je falilo ono nešto da to i sam shvatim i prihvatim.
To nešto se pojavilo…u vidu rekonektivnog isceljenja.
Pojavila se Tanja, prvo u životu moje majke, a ond i u mom donoseći moć rekonektivnog isceljivanja…
Mada priznajem nisam uopšte verovao u nju, a ni u ono što radi.
Na nagovor majke, konačno sam pristao da o tome porazgovaramo.
Shvatio sam da ne treba da radim ništa, osim da se opustim…baš ono što nisam umeo. Ali odlučio sam da pokušam…još samo ovo, posle psihoterapija, raznih duhovnih tehnika, pa čak i antidepresiva…
Pomislio sam : Šta može da mi bude?! Najgore od svega što može da se desi je samo još jedna izneverena nada….
Ali nije tako bilo.
Uradili smo samo tri tretmana…na daljinu…jer i ne radi se više…toliko je dovoljno.
Uglavnom bih zaspao tokom tretmana…malo toga se sećam….
Znam da nisam osećao euforiju odmah…sve je nekako išlo polako…lagano….
Prvo sam bio opušteniji i smireniji…onda je fokus na ono što radim postao izoštreniji.
Kod prvih odluka koje sam trebao da donesem, nije bilo dvoumljenja. Odmah sam znao. A onda je počeo i da se vraća moj autentični glas…moje mišljenje, moj stav…mirnoća i sigurnost u odlučivanju….ustvari kao da sam ga pronašao po prvi put u životu.
Polako, dan za danom…trajalo je transformacija danima i nedeljama…i još uvek traje.
I šta bih na kraju mogao da Vam kažem?!
Osim da imam svoju firmu…. da ugovaram poslove, da zarađujem, da stanujem u sopstvenom stanu, da imam sjajnu devojku, baš onakvu kakva meni odgovara…da živim…konačno…
Ima tu još mnogo posla…ali sve fizičke tegobe su nestale…družim se sa ljudima i koračam svetom kao JA.
Pričajte sa Tanjom…ne košta Vas ništa….zovite je…može da Vam pomogne…čak i je i samo razgovor sa njom lekovit.
Hvala Tanji i rekonekciji.
