Joooooj … opet mi zvoni alarm!!! Znači već je 5 h!!! Ustajem… eevooo… evooo.. viče glas u mojoj glavi, dok pokušavam da  pronađem telefon koji je zapao negde između jastuka. Stiskam snooze i okrećem se na drugu stranu..još samo malo… još 5 minuta…

Ooooo Bože, kada će taj godišnji…

Mrzi me da ustanem… jer kad počnem da ustajem boli me kičma i osećam se kao da su mi noge od olova.

Pogledam sat na telefonu i užasnem se, jer imam ravno 20 minuta da se ustanem, istuširam, obučem i spremim deci šta će da obuku i napravim brzinski kafu.

Zašto ??! Zašto to radim sebi ?!!

Svako jutro je isto…jurcam kao muva bez glave. Trčim na bus kao pomahnitala, ulećem u kancelariju kao bez duše…ako ne bez duše, barem dez daha svakako…

Na poslu uvek ista priča. Šef mi je toliko težak i naporan, da je to postalo skoro pa  neizdrživo. Koleginice jedva čekaju da ispiraju usta kojekakvim tračevima od ujutro,vod kojih mi momentalno bude loše.

Posle posla trčim u vtrić po mlađe dete. Sa vrata stana spuštam torbu,  na brzinu perem ruke i odmah počinjem da završavam ručak, pravim salatu, postavljam sto…

Posle ručka sklanjam prljavo suđe. Hvala ti Bože da mašina barem opere pljave  sudove…barem nešto da uradi neki posao umesto mene.

Posle ručka mi pada glava….ponekad mi se čini da ne znam šta bih dala da mogu da odremam barem pola sata. Ali onda ide pisanje domaćih zadataka….pa prljav veš…pa ova mašina, pa ona mašina….peglanje….pa večera..pa opet sudovi…..i tako u nedogled.

Negde oko ponoći ulazim pod tuš i dok mi se topla voda sliva niz lice razmišljam kako sam umorna….razmišljam da li je ovo sve od života.?! Ima li kraja ovome?!!

Osećam se, svaki božiji dan, kao da sam na ivici snage, na samoj ivici života.

Ponekad ne znam  mogu li da izdržim više ijedan jedini sekund ovim tempom…

I dok potpuno iscrpljena,  jedva oblačim pidžamu i sedam na ivicu kreveta podešavajući  alarm za sutra, pitam se, gde mi je nestala sva ona energija koju sam nekada imala??!! Gde je ona žena puna entuzijazma i snage da uradi sve ono što je zamislila?!

Bacim još jedan polupogled na knjigu na noćnom stočiću. Tu knjigu sam započela još na godišnjem, pre tri meseca i od tada nisam imala ni pola sata  vremena, a ni snage da pročitam više ijednu jedinu stranicu.

Da li je moguće da je od godišnjeg odmora prošlo samo tri meseca, a da ja nemam snage ni da zaspim koliko sam umorna, a kamoli da dočekam sledeći odmor ili barem neki državni praznik da bih malo predahnula??!!

O bože, kako sam se našla ovde?!

Kako sam se samo ovako prestrojila u životu?!

Gde sam to usput pogrešno skrenula pa sam ovako umorna i nesređena potpuno?!

Gde sam to nestala JA usput?!!

Nemam pojma….

Hoću li se ikada probuditi naspavana?!

Hoću li ikada uspeti da završim sve ono što želim u jednom danu?! Hoću li prestati da se razboljevam svaka dva, tri meseca jer mi je od iscrpljenosti pao imunitet?!

Bila sam onomad,  i kod lekara…I sve analize su bile dobre. Skroz sam zdrava…fizički…ali nemam energije ni za šta…ne mogu da stignem na jogu, a toliko je volim..ne mogu da završim čitanje knjige…ne mogu…ne mogu….pa skoro više ništa.

I svima sam dobra …deci da ih vodim u park, proveram naučene pesmice  i urađene zadatke iz matematike.

Mužu da budem sve što poželi, i žena i majka i domaćica…sve osim kraljica kao u onom stihu….

Ocu, koji je udovac i bolestan, pa mora neko da mu pomogne oko svega…

I šefovima kad treba da se završi samo još ovaj projekat…  i kolegama kad treba da ih zamenim na poslu…ma svima osim SEBI….

Jer mene jednostavno nema više.!

Kao da sam se potpuno nestala i niko to ne primećuje osim mene…i ne oseća osim mene.

I svima sam dobra, ali ja nisam nikako dobro.

A pročitah neki dan  na društvenim mrežama rečenicu : Nekome je važno da si dobra, a nekome je najvažnije da si dobro!!!

E pa postoji neko, kome je važno da sam dobro!  Ma šta važno…najvažnije da sam dobro! JAA!!

Sebi!! Sebi sama!

Meni je najvažnije da sam dobro! Jer ako ne budem dobro, ako ne budem bolje, neće biti više ni mene…i više neće biti važno da li sam nekima ili mnogima dobra.

A vi?!

Da Vas pitam : Da li je vama važno da ste dobri ljudima oko sebe… ili da ste dobro?!

Da li je važno da preživljavate ovaj život,  jedan jedini koji imate ?!!

Ili je važno da ga stvarno živite onako kako taj Vaš život i zaslužuje ?!

Jer život je dar, blagoslov koji ne smemo da traćimo bauljaći kao da smo uzombirani…kao da smo na ovom  svetu po nekoj kazni…

I ne, neee, ne treba da se selite u neki drugi lepši svet, koji možda  izmaštate par minuta pre nego što utonete u san. Treba samo da se vratite sebi, dok još ima nade, dok još imate kome.

Treba da povratite svoj život, svoju energiju, svoj dah… i moći ćete da nastavite dalje, ali mnogo lepše, lakše i radosnije.

I sad se vi pitate kakve veze ima rekonekcija sa Vašom radošću… sa Vašim životom?!!

Pa ima veze i to velike. Ogromne.

Rekonekcija vam vraća vašu životnu energiju, da struji kroz vas nesmetano, da teče i nosi sa sobom,  sve one lepote svakodnevnog života, smireno i u harmoniji duha i tela.

Posle samo tri tretmana, osetiće da sve polako dolazi na svoje mesto.

I dobar san, i mir i spokoj i snaga da se nosite sa svim obavezama i izazovima svakodnevnice. Osetićete sigurno… garantujem Vam.

I uživaćete u svemu…i poslu koji nije baš najidealniji,  jer ćete zavoleti to što radite, dok ne počnete da radite ono što volite.

I uživaćete u osmesima svoje dece dok zajedno plovite kroz dan. Da, da, plovite lagano, bez žurbe, bez stresa, bez nerviranja.

I biće ok i prljavi sudovi i gomile neopeglanog veša i nabavka i kuvanje i spremanje i sve ono što vas u danu čeka…

Jer osetićete opet da je taj život vaš izbor, baš takav kakav je. Osetiće opet lakoću postojanja, jer drugi prosto nemate…jer ga volite…jer volite sebe i sve one sitnice oko sebe….

I bićete drugima dobri… ali najvažnije bićete sebi opet dobro. Zauvek.