Nikada nemoj da ubijaš svoje snove, već ih ostvari. Jer ćeš se samo probuditi mamuran, kao da nisi ni spavao. A ako kreneš da ih ostvaruješ, probudićeš se sigurno srećan. Čak iako ne uspeš, bićeš srećan jer bi barem pokušao.

Negde sam ovo pročitala..ili sam čula..ma više nije važno. Važno je, da se to odnosi na snove koje sanjamo samo dok spavamo?! A šta je sa snovima koje imamo dok smo budni? One koje sanjamo potajno, sami, zagledani u daljinu i zamišljeni….
One o kojima ne pričamo u strahu da će nam se ljudi smejati, da će nas kritikovati? One zbog kojih se plašimo da ne dobijemo još jedno: Joooj, brate, pa ti si lud!!!

Dobro je sanjati…dobro je maštati, ali je prava stvar počinje kada nešto i uradimo da ih ostvarimo…
Snovi nas pokreću! Snovi nas grade i oblikuju! Snovi stvaraju budućnost napisa veliki Victor Igo.
Znala sam ja sve ovo…i imala sam snove i snove. Ma mnoštvo snova…i nestajali su i menjali se i rasli sa mnom. Ali jedan je bio i ostao, san da budem pisac. San da pišem i menjam živote ljudima svojim pisanjem. Ali vremenom se dogodio život i taj san se negde usput izgubio i izbledeo, nisam mu više videla ni obrise….sve do jednog kišnog subotnjeg popodneva.

Telefon je zvonio i zvonio, dok su mi ruke bile do lakata u vangli sa testom. Baš sam rešila da napravim nakiselo testo.. dok je kiša dosađivala svojim padanjem čitavog dana.
O bože, pomislila sam, ala je neko baš uporan….
Kad sam pogledala u telefon na stolu, videla sam da je to moja najbolja drugarica Ana…javila sam se na jedvite jade držeći telefon ramenom da mi ne odleti na pod.
Draga!!! Uzviknula je …Nikad nije kasno da postaneš to što želiš !!
Molim?! – upitala sam zbunjena.
Lepo ti kažem, nikad nije kasno da postaneš to što želiš!!

Ana, molim te pravim testo i jedva držim telefon, šta te je spopalo? Jesi li i zvanično skroz odlepila?!
Neeee, samo htela da ti javim da sam i zvanično postala trbušna plesačica!!!- odgovori ona srećna.
Mooolim?
Zabezeknula sam se..
Ništa te ne razumem….koliko ja znam ti si pravnica…odgovorih.

Ma daaa, pusti sad to…konačno sam se upisala na časove trbušnog plesa!!! Čak sam kupila i opremu!! Imam onaj pojas koji zvecka kad igram..znaš ono, što zvecka…i to kad mrdaš kukovima…ma ludilo ženo!!! Mada ga, doduše malo teže zakopčam, ali nema veze. Trbušne plesačice ionako nisu baš neke mršave i izgladnele manekenke, tako da kilaža mi je pravaa!!!

Ma šta pričaš ti ženo?!-još uvek sam bila zbunjena.

Pa jel sediš ti na ušima? – odgovrila mi je na pitanje pitanjem. Krenula sam na trbušni ples i sad sam zvanično trbušna plesačica! Jaaako sam srećna-otegnula je ono jako…
Nisam moogla da verujem.

Ana je sredovečna žena od pedesetak godina, neudata, sa dobrim viškom kilograma…uvek na pokušajima dijeta i u stalnoj potrazi za srećom (a ko od nas nije?!).

Eto to sam htela da ti kažem…..čisto da znaš da se može…a sad i ti lepo možeš da se upišeš na onaj tvoj kurs pisanja..ono znaš o čemu si mi pričala. Možeš da postaneš pisac, konačno!!!
O čemu ti to? Kakve veze ima to sa trbušnim plesom? – upitala sam je potpuno zbunjena.
Ma slušaj, ženo!! Kad ja mogu da postanem trbušna plesačica, možeš i ti da konačno postaneš pisac! Celo detinjstvo si stalno nešto zapisivala…gomilu svesaka imaš..samo se pokreni..šta ima veze što imaš 50!!! Ajd sad zdravo, čujemo se!
Izgovorila je u jednom dahu i prekinula vezu. A ja sam još neko vreme držala telefon ramenom, potpuno zbunjena i iznenađena onim što sam upravo čula.

Nastavila sam da mesim testo i počela da razmišljam…da li je moguće? Da li je moguće da se upisala na kurs trbušnog plesa? Pa ima pedeset godina?!

Da li bih i ja mogla da uzmem svoju svesku i konačno sednem i počnem da pišem. Odavno nisam…godinama…a toliko sam to volela. Imam stare sveske i dnevnike…to je tačno.
Za mene je pisanje bilo kao nasušna potreba, bez koje nisam mogla da zamislim dan.
Ali onda se desio život.
Fakultet od koga se ne bude gladan (reči moje majke, kad sam upisivala ekonomski fakultet).
Pa posao u skladu sa tim.
Pa udaja..pa deca..pa briga o bolesnom roditelju…pa razvod….pa muke, pa boljka polako, jedna po jedna, sve dok nisam prestala i da idem na ples koji sam toliko volela.

Pa otežano hodanje usled bolova u nozi, pa potpuna letargija, pa prezasićenost obavezama, bezvoljnost i na kraju, skoro pa očaj, onaj tihi, jer „nije ti ništa, nemaš razloga da budeš nesrećna“.
A onda sam upoznala Tanju i rekonektivno isceljivanje…hvala mrežama…barem nešto dobro od njih…i dobila u vlasništvo energiju života.

Energiju koja me probudila i koja mi vratila sve one male radosti koje život nosi sa sobom.
Bolje sam spavala, bila sam smirenija, fokusiranija i konačno me više ništa nije bolelo.
A kada sam se osećala bolje,vratilo se i pisanje. Ustvari želja za pisanjem. I inspiracija. I motivacija.
Završila sam obuke…i pustila se u svet pisanja…sa punim poverenjem u proces.
I pišem. Svaki dan. Samo pišem i dišem, što bi rekla moja učiteljica pisanja.

I život je dobio potpuno novi smisao. I svi portali su zasijali jače. I svi životni tokovi su krenuli, baš onako kako sam zamišljala.
Tako sam i ja, zahvaljujući rekonekciji, postala trbušna plesačica, pa sad plešem sa tastaturom ispisujući svoje misli, osećanja, rečenice, priče….

I nije strašno. Ustvari je vrlo lako i inspirativno, kad postaneš ono što si želeo čitav svoj život. Sva životna energija nabuja i dobije potpuno novi put. Jer…nikad nije kasno da postaneš ono što želiš čitav svoj život.