Dugo sam se budila, živela, radila kao u izmaglici. Svaki dan je izgledao isto. Imala sam toliko toga, a nisam imala ništa, jer sam živela u zlatnom kavezu….u neslobodi.

Mislila sam da su svi moji izbori, samo moji.

Oooo, kako sam se grdno prevarila. Izbore koje sam pravila bili su odraz mojih „porodičnih vrednosti“…mojih podsvesnih uverenja.

Neee, ne brinite. Neće ovo biti još jedan tekst o psihološkim mudrolijama i sto puta ispričanim pričama.

Biće ovo priča o mojoj slobodi. O slobodi.

Moje školovanje nije bio moj izbor. Bio je pritisak mojih roditelja, koji su smatrali da se od pisanja ne živi, pa zbog toga treba da upišem nešto što će da me „prehrani“ a ne ono što mi dušu hrani.

Tako sam završila na ekonomiji, umesto na dramaturgiji. Iako sam volela da pišem. Iako sam srećna bila uglavnom samo kad pišem. Iako je od toga moja duša pevala.A ja sam je ućutkala.

Moj brak je bio moj izbor. Još jedna skrivena glupost.

Moj brak je bio kompromis između stvarne ljubavi i „momka za porodicu“. To je ono što su bili moji usađeni porodični programi. Odabrala sam nekoga ko je bio ok, jer je smatran za „materijal za dobrog muža i oca“. Greška. Ogromna.

Kada je izgledalo da će me svi moji promašaji potpuno progutati i da ću se udaviti u sopstvenom ništavilu, otpočelo je moje osvajanje slobode.

Polako, dan po dan.

I nije bilo lako. Nikako. Trajalo je godinama. Dugo, predugo. I bolelo je mnogo…borba je bila iscrpljujuća.

Mnogo meditacije, molitvi, psihoterapije, radionica, knjiga, ma svega, za šta sam milsila da me može spasiti. I da mi može pomoći na tom putu.

I sloboda se pojavila. Prvo je odškrinula vrata, da proveri  da li sam još uvek tu ili sam odustala. A onda je širom otvorila vrata i ušla. A sa njom je u moj život ušla i svetlost. Prvo zaslepljujuća, a potom i okrepljujuća  i ja sam  širom otvorila oči. Progledala…. konačno, posle mnogo godina.

I videla sam da je sloboda da dišem, da letim, da pišem, da pevam. Da moja duša ponovo zapeva svoju pesmu, od koje raste i leti…slobodno.

Nisam imala jasnu  sliku kuda, gde, sa kim,zašto… I prvo sam shvatila da nikad neću znati kuda, osim da moram da idem napred. Jer je sam hod po toj stazi zapravo ono što je važno, mnogo važnije  nego kuda.

Sa kim…pa sa jedinom osobom koja je uvek tu…sa sobom, ako već nema nikog drugog. Ta JA je jedino važno. I jedino na koga zauvek mogu da se oslonim.

Ali ono što je bio najveći poklon, je saznanje da je istinska sloboda u načinu na koji odgovaramo na život, a ne u onome što nam život radi. Jer možda ne možemo uvek da kontrolišemo ono što nam se u životu dešava, ali svakako možemo da kontrolišemo ono što se u nama događa. Jedino na šta možemo da utičemo je to, kako na sve to odgovaramo…kako na sve što nam život nosi reagujemo.

To je ono, što je mene moja verzija života naučila.

Kada sam shvatila da u mom životu ima svega osim mene, kada sam razumela da nijednu sekundu više ne smem da reagujem na ono što mi se dešava, već da moram da odgovaram potražila sam pomoć, jer sam tada znala…ovaj put neću uspeti da pređem sama. Ili barem neću moći da započnem da koračam njime sama.

Obratila sam se Tanji i rekonekciji. Nešto malo i površno sam znala o tome. Zapitkivala sam ljude o toj temi…i odgovroi su bili razni i nejasni. Morala sam da sama probam, da se upustim u tu avanturu zvanu rekonekcija. I nisam pogrešila. Dobila sam energiju, dobila sam snagu, dobila sam moć.

Jer moć je u vama, samo vam je potrebna pomoć da je probudite. I da postanete glavni junak, superheroj u sopstvenom filmu života. Jer život nam je dat, na poklon, kao blagoslov.

Da bismo to konačno osetili, ponekad je potrebna pomoć, baš kao što je i meni bila.

Odvažite se da osvojite svoju slobodu, da uzmete svoj život u svoje ruke. Prigrlite te darove, uz malu pomoć.

Nazovite, pišite, pitajte…Tanja će vam odgovoriti, na besplatnim konsultacijama. I prijatno ćete se iznenaditi.

Zakažite svoje besplatne konsultacije…slobodno.